Путешествије по светињама на северозападу Русије

На­ша Цр­ква Све­тог Ваз­не­се­ња Го­спод­њег је ор­га­ни­зо­ва­ла по­кло­нич­ко пу­то­ва­ње по ма­на­сти­ри­ма и све­ти­ња­ма Ру­си­је уз бла­го­слов Ње­го­ве Све­то­сти Па­три­јар­ха срп­ског Г. Ири­не­ја и Ње­го­ве Све­то­сти Па­три­јар­ха мо­сков­ског и све Ру­си­је Г. Ки­ри­ла.

Јед­ног да­на, кра­јем ок­то­бра 2018, са­зна­ла сам за хо­до­ча­шће ко­је је већ та­да би­ло за­ка­за­но и ис­пла­ни­ра­но за пе­ри­од 16–23. ју­ла 2019. Ха­џи Зо­ра­на Мр­ђе­но­ви­ћа по­зна­ва­ла сам од ра­ни­је, глас о из­у­зет­ној ор­га­ни­за­ци­ји хо­до­ча­шћа пра­ти га већ ду­же вре­ме у ши­ро­ким кру­го­ви­ма, та­ко да сам од­мах зна­ла да же­лим да идем. Ако из­у­змем чи­ње­ни­цу да сам об­и­шла ве­ћи­ну на­ших ма­на­сти­ра и цр­ка­ва, ово је мо­је пр­во ве­ли­ко хо­до­ча­шће, за ко­је ни­сам би­ла спрем­на на пра­ви (вер­ско-ре­ли­ги­о­зни) на­чин – ме­не је спре­ма­ла мо­ја огром­на љу­бав пре­ма Ру­си­ји ко­ју га­јим и умно­жа­вам од нај­ра­ни­јег де­тињ­ства. За ме­не је Ру­си­ја ње­на оча­ра­ва­ју­ћа при­ро­да са­чи­ње­на од огром­них шу­ма, број­них ре­ка и је­зе­ра, бес­ко­нач­ног не­ба, под­јед­на­ко ко­ли­ко и ње­на умет­ност, на­у­ка, из­ра­же­на кроз До­сто­јев­ског, Рах­ма­њи­но­ва, Рје­пи­на, Ши­шки­на, Ми­хал­ко­ва, Ах­ме­то­ве, Па­стер­на­ка, Мен­де­ље­је­ва, те Пу­шки­но­ве бај­ке, фил­мо­ви. Под­јед­на­ко је ја­ка и ње­на ду­хов­ност ви­дљи­ва кроз број­не све­ти­те­ље и фи­ло­зо­фи­ју бо­го­тра­жи­те­ља. Ру­си­ја је зе­мља ве­ли­ких стра­да­ња кроз исто­ри­ју, од са­мог по­чет­ка до да­нас из­ло­же­на по­хлеп­ним не­при­ја­те­љи­ма раз­ли­чи­тих ве­ра и бо­ја. Да­кле, де­ли­мо слич­ну суд­би­ну про­га­ња­них на­ро­да ко­ји стра­да­ју због свог опре­де­ље­ња за ве­ру пра­во­слав­ну. Сва­ко од мо­јих са­пут­ни­ка ко­је сам упо­зна­ла на овом пу­ту имао је не­ки лич­ни мо­тив за хо­до­ча­шће, али ова љу­бав пре­ма­ „ма­ту­шки Рус“ нам је за­јед­нич­ка.

План пу­та био је па­жљи­во осми­шљен, пре­пун за­ни­мљи­во­сти – сто­га вре­мен­ски и фи­зич­ки зах­те­ван, ре­а­ли­зо­ван до кра­ја. На­кон дво­и­по­ча­сов­ног ле­та, сти­гли смо у Санкт Пе­тер­бург у ве­чер­њим ча­со­ви­ма и од­мах се за­пу­ти­ли у Тро­ји­це-Сер­ги­јев­ску пу­сти­њу, му­шки ма­на­стир у де­лу гра­да ко­ји се зо­ве Стрел­на, где су нас љу­ба­зни мо­на­си стр­пљи­во че­ка­ли на ве­че­ри. Су­тра­дан смо ра­но кре­ну­ли на Ли­тур­ги­ју у Фјо­до­ров­ску цар­ску ла­вру у Цар­ском се­лу, на дан ко­ји је у ка­лен­да­ру по­све­ћен Све­тој цар­ској по­ро­ди­ци Ро­ма­нов, јер су ов­де до­ла­зи­ли на мо­ли­тву. Отац ха­џи Бран­ко Ми­тро­вић са­слу­жи­вао је за­јед­но са ру­ским све­ште­ни­ци­ма и при­че­шћи­вао. Оба­вљен је и кр­сни ход, ли­ти­ја до спо­ме­ни­ка ца­ру Ни­ко­ла­ју у пор­ти и око хра­ма. По­ред глав­ног хра­ма, по­кло­ни­ли смо се и у крип­ти по­све­ће­ној Све­том Се­ра­фи­му Са­ров­ском, где су се Цар Ни­ко­лај II Ро­ма­нов и по­ро­ди­ца у ти­ши­ни, лич­но мо­ли­ли. На­кон ли­тур­ги­је, упу­ти­ли смо се ка Смо­лен­ском гро­бљу где се на­ла­зи ка­пе­ла са гро­бом Св. Ксе­ни­је Пе­тро­град­ске, ме­сто хо­до­ча­шћа за све ве­ру­ју­ће. Ка­пе­ла и гро­бље сме­ште­ни су у шу­ми, где нас је до­че­ка­ла ре­ка по­кло­ни­ка кад смо се при­бли­жи­ли ка­пе­ли. Пр­во смо на ула­зу гро­бља  ку­пи­ли по цвет, јер је оби­чај да се на све­ти­тељ­кин ћи­вот ста­ви цвет, чи­је се осве­шта­не ла­ти­це ка­сни­је де­ле по­кло­ни­ци­ма.  Док је ру­ски све­ште­ник чи­тао ака­тист, отац Бран­ко је по­ма­зи­вао вер­не. По­сле Св. Ксе­ни­је, ишли смо да се по­кло­ни­мо и Св. Јо­ва­ну Крон­штат­ском, чи­ји се чу­до­твор­ни гроб на­ла­зи у ста­вро­пи­ги­јал­ном жен­ском ма­на­сти­ру Св. Јо­ва­на, у крип­ти цр­кве. Ка­да смо уве­че сти­гли у наш ма­на­стир, прем­да пре­пу­ни ути­са­ка и умор­ни, ода­зва­ли смо се по­зи­ву до­ма­ћи­на да се по­кло­ни­мо све­ти­ња­ма њи­хо­вог ма­на­сти­ра ко­ји је већ на­ред­ног да­на обе­ле­жа­вао сво­ју сла­ву, ве­ли­ког  Св. Сер­ги­ја Ра­до­ње­шког. Ту смо са­зна­ли, из­ме­ђу оста­лог,  да је њи­хо­ва цр­ква по­свећ­на овом све­ти­те­љу пр­ва цр­ква у фор­ми ра­но­хри­шћан­ске  ба­зи­ли­ке на те­ри­то­ри­ји Ру­си­је. Об­и­шли смо још и Цр­кву Ка­зањ­ски са­бор и Цр­кву на кр­ви.

Тре­ћег да­на смо се по­кло­ни­ли Ла­ври Све­тог Алек­сан­дра Нев­ског, кне­за и рат­ни­ка, чи­је смо мо­шти це­ли­ва­ли. Ма­на­стир­ски ком­плекс је огро­ман. У свом са­ста­ву има и два ма­ња гро­бља, али и гро­бље у пор­ти, на­спрам цр­кве Св. Алек­сан­дра Нев­ског, на­ста­ло у до­ба ко­му­ни­зма. На јед­ном од ових гро­ба­ља, са­хра­ње­ни су До­сто­јев­ски и Чај­ков­ски, као и мно­ге дру­ге ва­жне лич­но­сти из ру­ске кул­ту­ре. Отац ха­џи-Бран­ко Ми­тро­вић са­слу­жи­вао је ли­ту­р­ги­ју са ру­ским све­ште­ни­ци­ма у Фјо­до­ров­ској ка­пе­ли, по­све­ће­ној бра­ту Св. Алек­сан­дра Нев­ског, где се на­ла­зи ко­пи­ја хи­лан­дар­ске ико­не Бо­го­ро­ди­це Мле­ко­пи­та­тељ­ни­це, дар срп­ске Па­три­јар­ши­је. По­сле Ли­тур­ги­је, ишли смо у оби­ла­зак ла­вре, у окви­ру ко­је се на­ла­зи и ка­пе­ла по­све­ће­на Св. Се­ра­фи­му Ви­риц­ком, на ме­сту ње­го­ве ке­ли­је, јер је јед­но вре­ме ту бо­ра­вио као ду­хов­ник ла­вре. Пе­тро­град­ска ду­хов­на  ака­де­ми­је се на­ла­зи крај ла­вре.

Че­твр­тог да­на смо се упу­ти­ли у древ­ни град  Псков, пре­ма гра­ни­ци са Есто­ни­јом, у ње­гов нај­ста­ри­ји део из 10.ве­ка ко­ји се зо­ве и Да­мон­тов град, од­лич­но очу­ва­ну твр­ђа­ву крај ко­је про­ти­че ре­ка. На овом ме­сту су се увек во­ди­ле бит­ке за пре­власт, на­па­да­ли су га и Шве­ђа­ни и Ли­тван­ци, јер је град био бо­гат и мо­ћан . Уну­тар зи­ди­на на­ла­зи се Тро­јиц­ки ка­те­драл­ни са­бор, ви­со­ка цр­ква нов­го­род­ског сти­ла бо­га­те уну­тра­шњо­сти, у ко­јој смо ви­де­ли нај­ви­ши ико­но­стас у Ру­си­ји, и по­кло­ни­ли се мо­шти­ма Св. рав­но­а­по­стол­не кње­ги­ње Ол­ге, све­тог кне­за Все­во­ло­да, као и че­сти­ца­ма мо­шти­ју дру­гих све­ти­те­ља. Истог да­на, упу­ти­ли смо се у ма­на­стир Св. Са­ве Кри­пец­ког , ко­ји је за­ву­чен у уну­тра­шњост. Сна­жан ути­сак на нас је оста­вио пут до та­мо и бо­ра­вак, јер смо до­би­ли увид ка­ко се жи­ве­ло на ру­ском се­лу у древ­ној Ру­си­ји. Жи­вот ко­ји тра­жи сна­жне љу­де (ми смо по­ста­ли сла­би и раз­ма­же­ни). Ма­на­стир­ски ком­плекс је ве­ли­ки, под­се­ћа на се­о­ско по­љо­при­вред­но га­здин­ство, јер све са­ми про­из­во­де. Ко­то­ра­нин Св. Са­ва Кри­пец­ки био је све­то­гор­ски мо­нах ко­ји се на­кон па­да Ви­зан­ти­је, кра­јем 15.ве­ка за­пу­тио на се­вер и 1495. го­ди­не сти­гао на ово ме­сто, где је у пр­во вре­ме под­ви­жнич­ки жи­вео сам, а по­том осно­вао мо­на­шку оби­тељ, те ма­на­стир. Ма­на­стир је по­све­тио Св. Са­ви Осве­ће­ном и на­шем Св. Са­ви срп­ском (Св. Си­ме­он Ми­ро­ти­чи­ви и он су фре­ско­пи­са­ни). У јед­ној од пет уну­тра­шњих цр­ка­ва на­ла­зе се мо­шти осни­ва­ча ма­на­сти­ра, Св. Са­ве Кри­пец­ког, и још јед­ног све­ти­те­ља, ка­сни­је про­ја­вље­ног, Св. Кор­не­ли­ја Кри­пец­ког. Осе­ти­ли смо по­нос што је део на­ших кра­је­ва, на­ше кул­ту­ре на се­ве­ру – ето ко­ли­ко је да­ле­ко про­ши­рен култ на­шег Св. Са­ве.

Пе­тог да­на, пр­во смо сти­гли на ју­тар­њу ли­тур­ги­ју у зна­ме­ни­тој Псков­ско-пе­чер­ској ла­ври, на гра­ни­ци са Есто­ни­јом, ко­ја је бли­ста­ла оку­па­на сун­ча­ним да­ном. Ма­на­стир се по­ми­ње пр­ви пут у 11. ве­ку. Отац ха­џи-Бран­ко Ми­тро­вић са­слу­жи­вао је на Ли­тур­ги­ји у Ус­пењ­ској цр­кви, глав­ној и јед­ној од је­да­на­ест ко­ли­ко их има у овој ла­ври. Ма­на­стир је опа­сан чвр­стим зи­ди­на­ма, као и Да­мон­тов град у Пско­ву. На­кон ли­тур­ги­је, ишли смо у оби­ла­зак где су нас упо­зна­ли са исто­ри­јом ма­на­сти­ра,  а уве­ли су нас и у пе­ште­ре/пе­ћи­не, тј.ка­та­ком­бе ко­је су руч­но ис­ко­па­не, а  у ко­ји­ма су се пр­во­бит­но под­ви­за­ва­ли мо­на­си, да би кроз вре­ме по­ста­ле ме­сто њи­хо­вог са­хра­њи­ва­ња . Ов­де смо има­ли част да бу­де­мо део брат­ске тр­пе­зе, за­јед­но с бра­ти­јом ма­на­сти­ра. Игу­ман овог ма­на­сти­ра је ми­тро­по­лит Ти­хон (Шев­ку­нов), пи­сац књи­ге „Не­све­ти, а све­ти“, ау­тор не­ко­ли­ко до­ку­мен­тар­ног фил­ма „Про­паст им­пе­ри­је – Ви­зан­тиј­ска лек­ци­ја“ и ду­хов­ник ру­ског пред­сед­ни­ка.  Истог да­на за­пу­ти­ли смо се у Гат­чи­ну, ме­сто лет­ње ре­зи­ден­ци­је Ро­ма­но­вих, али и ме­сто жи­во­та и стра­да­ња Св. Ма­ри­је Гат­чин­ске, ве­ли­ко­му­че­ни­це из 20.ве­ка. Ње­но жи­ти­је је дир­љи­во би­ло за све нас, јер је њен дух да­ле­ко пре­ва­зи­ла­зио мо­гућ­но­сти бо­ле­сног те­ла, за ко­је ко­му­ни­сти ни­су има­ли раз­у­ме­ва­ња и стра­шно су је му­чи­ли. Ту нас је до­че­као све­ште­ник отац Ан­то­ни­је, из­у­зет­но до­бро­ду­шан чо­век, ко­ји нас је уго­стио као нај­ро­ђе­ни­је. У сво­јој па­ро­хиј­ској цр­кви из­нео је за нас све че­сти­це мо­шти­ју ко­је по­се­ду­је (има их мно­го ) да им се по­кло­ни­мо, а по­том нас је у окви­ру сво­јих скром­них мо­гућ­но­сти, с пу­но ср­ца и љу­ба­ви по­слу­жио  ве­че­ром ко­ја је због ње­га би­ла цар­ска.

Ше­стог да­на, кре­ну­ли смо за Ви­ри­цу, да се по­кло­ни­мо Св. Се­ра­фи­му Ви­риц­ком, та­ко­ђе све­ти­те­љу из 20.ве­ка. Сти­гли смо у цр­кву по­све­ће­ну Ка­зањ­ској ико­ни Бо­го­ро­ди­це на њен пра­зник, да­кле цр­кву ис­пу­ње­ну на­ро­дом и цве­ћем. Отац ха­џи-Бран­ко Ми­тро­вић слу­жио је и ову све­ча­ну ли­тур­ги­ју, с ча­шћу и до­сто­јан­ством , уз ру­ске све­ште­ни­ке. Ра­до­сно смо слу­ша­ли ње­гов глас и наш срп­ски је­зик ка­ко од­зва­ња­ју уну­тар зи­до­ва др­ве­не цр­кве ко­ја  је из­гра­ђе­на у древ­ном ру­ском на­род­ном сти­лу. Св. Се­ра­фим Ви­риц­ки и ње­го­ва су­пру­га , мо­на­хи­ња Се­ра­фи­ма Мур­ви­на, са­хра­ње­ни су јед­но до дру­гог у ка­пе­ли , у пор­ти. По­сле Ли­тур­ги­је , ор­га­ни­зо­ван је оби­ла­зак по Ви­ри­ци, да ви­ди­мо ме­сто под­ви­жни­штва и мо­ли­тве све­ти­те­ља и ку­ћу у ко­јој је жи­вео. На­кон то­га, упу­ти­ли смо се пре­ма ма­на­сти­ру Св. Алек­сан­дра Свир­ског, још јед­ног ве­ли­ког све­ти­те­ља и под­ви­жни­ка из 16. ве­ка, да се по­кло­ни­мо ње­го­вим не­тру­ле­жним мо­шти­ма. Два ма­на­стир­ска ком­плек­са на­ла­зе се на оба­ли ре­ке Сви­ре, у цен­тру јед­ног је цр­ква Пре­о­бра­же­ња, а у сре­ди­шту дру­гог цр­ква Све­те Тро­ји­це, ста­ри­јег , нов­го­род­ског сти­ла, са фре­ско­пи­сом из 18. ве­ка. Сти­гли смо у вре­ме слу­жбе, те је на­кон то­га ор­га­ни­зо­ван оби­ла­зак оба ком­плек­са са при­чом о све­ти­те­љу и исто­ри­ји ма­на­сти­ра. Ви­де­ли смо ме­сто на ко­јем му се ука­за­ло Све­та Тро­ји­ца, као и ње­го­ве мо­шти ко­је смо мо­гли  да це­ли­ва­мо. Истин­ски тре­ну­так спо­зна­је и по­кај­не ра­до­сти има­ла је ве­ћи­на мо­јих са­пут­ни­ка.

Сед­мог да­на, у зо­ру, упу­ти­ли смо се за Сор­та­ва­а­лу, ме­сто на оба­ли је­зе­ра Ла­до­га, ода­кле нас је брод од­ве­зао на остр­во Ва­ла­ам, ру­ску Све­ту Го­ру. Игу­ман ма­на­сти­ра је отац Ме­то­ди­је (Пе­тров), по­ре­клом из Ма­ке­до­ни­је,  ко­ме се мо­ра­мо за­хва­ли­ти за кра­љев­ски до­чек. Да он ни­је то што је­сте, а и да ми ни­смо  ти ко­ји је­смо – хо­до­ча­сни­ци из Ср­би­је, ве­ро­ват­но све не би би­ло то­ли­ко ве­ли­чан­стве­но и емо­тив­но дир­љи­во. Као да сте до­шли код да­ле­ких ро­ђа­ка ко­ји вас во­ле по чу­ве­њу, иа­ко се ни­ка­да ни­сте ви­де­ли, а они пред вас из­не­ли ср­це и ду­шу. Би­ли смо сме­ште­ни  у  ко­на­ку за хо­до­ча­сни­ке „Сла­вјан­ски дом“, на­ме­њен спе­ци­јал­ним го­сти­ма, пра­во­слав­ним хо­до­ча­сни­ци­ма (на Ва­ла­ам до­ла­зе и дру­ги). У том објек­ту се на­ла­зи ка­пе­ла по­све­ће­на Све­том кне­зу Ла­за­ру, што нас је по­себ­но об­ра­до­ва­ло. Ор­га­ни­зо­ва­ли су нам оби­ла­зак Спа­со-Пре­о­бра­жењ­ског са­бо­ра, глав­не цр­кве , као и не­ко­ли­ко ски­то­ва у раз­ли­чи­тим де­ло­ви­ма остр­ва. Мо­на­шки жи­вот на Ва­ла­а­му да­ти­ра се још у 10.ве­ку , за­хва­љу­ју­ћи Све­тим Сер­ги­ју и Гер­ма­ну, пр­вим  под­ви­жни­ци­ма, чи­је се мо­шти на­ла­зе у ка­те­драл­ној цр­кви. Ма­на­стир је не­ко­ли­ко пу­та у сво­јој исто­ри­ји ожи­вља­вао и за­ми­рао, а од вре­ме­на по­кој­ног па­три­јар­ха Алек­си­ја II, те пред­сед­ни­ка Пу­ти­на, све је у ве­ли­кој об­но­ви и из­град­њи. При­ро­да је не­ствар­но ле­па, и упот­пу­ња­ва ову ве­ли­ку све­ти­њу. Од игу­ма­на Ме­то­ди­ја до­би­ли смо сви по ко­пи­ју ико­не чу­до­твор­не Бо­го­ро­ди­це Ва­ла­ам­ске по­бе­до­твор­не, за успо­ме­ну. Дар ко­ме се ни­смо на­да­ли и ко­ји ће нас за­у­век под­се­ћа­ти на ово чу­де­сно ме­сто. Су­тра­дан, отац Бран­ко је слу­жио ли­тур­ги­ју , а има­ли смо при­ли­ку да ужи­ва­мо у чу­ве­ном ви­зан­тиј­ском ва­ла­ам­ском по­ја­њу.

По­мо­лив­ши се у ски­ту Све­тог Ни­ко­ле за сре­ћан по­вра­так ку­ћи, кре­ну­ли смо пу­них ду­ша, ту­жно ра­до­сни – ра­ста­је­мо се с ме­стом на ко­јем смо се осе­ти­ли во­ље­ни , за ко­је не зна­мо ка­да ће­мо га дру­ги пут у жи­во­ту ви­де­ти, пре­пу­ни ње­го­ве бла­го­да­ти ко­ја нас је уз­ви­си­ла. Осе­ћа­ња по­ме­ша­на и ја­ка.

Сву­да смо се ди­ви­ли ра­зно­вр­сно­сти и са­вр­ше­ном цр­кве­ном по­ја­њу , као и по­све­ће­но­сти на­ших ло­кал­них во­ди­ча ко­ји су нас бу­квал­но за­тр­па­ва­ли ин­те­ре­сант­ним при­ча­ма, те ру­ском го­сто­прим­ству.

Ру­си­ја нас је до­че­ка­ла брат­ски , отво­рив­ши сво­је ср­це, по­ка­за­ла нам је сво­ју ши­ри­ну, ви­си­ну и ду­би­ну – нео­п­ход­но је да упи­је­мо ту ду­хов­ну хо­ри­зон­та­лу и вер­ти­ка­лу, да би­смо се из­ди­гли из­над бла­ти­шта сва­ко­дне­ви­це. У осно­ви све­га је љу­бав – не ште­де­ћи се­бе , да­ли смо се јед­ни дру­ги­ма, и до­би­ли огром­ну бла­го­дат све­ти­ња, као и обич­них љу­ди, при­ро­де, ме­ста, при­зо­ра. Мо­је ср­це је на ис­то­ку од­у­век би­ло, та­мо где је ду­ша  нео­гра­ни­че­на, а са­да сам га та­мо и за­пе­ча­ти­ла.

Још јед­ном, за­хва­љу­јем се Бо­гу што ми је бла­го­сло­вио ово пу­то­ва­ње, за­хва­љу­јем се ха­џи Зо­ра­ну Мр­ђе­но­ви­ћу и „Хо­до­љуб­ве“, те Кра­љев­ском ре­ду ви­те­зо­ва ко­ји сто­је иза овог сло­же­ног хо­до­ча­шћа, као и оцу ха­џи- Бран­ку Ми­тро­ви­ћу ко­ји нас је као бла­ги и до­бри отац сми­ри­вао, вр­ше­ћи до­сто­јан­стве­но и при­род­но сво­ју све­ште­нич­ку ду­жност. Ка­ко сам пу­то­ва­ла са­ма, Го­спод ми је иза­брао див­не са­пут­ни­ке, ко­је у обич­ним жи­вот­ним окол­но­сти­ма не бих сре­ла, за­хвал­на сам и на то­ме, и на­дам се да ни­сам би­ла на смет­њи ни­ко­ме. Мо­је уну­тра­шње гра­ни­це су по­ме­ре­не , и ви­ше ни­шта у жи­во­ту не­ће би­ти исто. То­пло пре­по­ру­чу­јем ово пу­то­ва­ње сви­ма ко­ји су у мо­гућ­но­сти.

Мир­ја­на Штр­бац, про­фе­сор срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти у „Тех­но­арт Бе­о­град“, шко­ли за ма­шин­ство и умет­нич­ке за­на­те