У суботу, 24. 09. 2016. године, после молитве у храму, кренули смо на поклоничко путовање са старешином храма о. Бранком Митровићем.
Ушавши у епархију посетили смо мост на Дрини и Андрићград. Мештани Вишеграда, поносни на Иву Андрића, насликали су и графит овог великана, поред којег стоји цитат: „Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто, као на Дрини ћуприја.“ Обилазећи Андрићград дошли смо у храм Св. кнеза Лазара, који је изграђен за два месеца као модификована копија манастира Високи Дечани. Испред овог саборног храма Вишеграда налази се споменик Његоша и изложба српских манастира и цркава на Косову и Метохији.
Следећа дестинација био је Храм Успења Пресвете Богородице у Чајничу. У овом храму смо имали прилику да се поклонимо икони Пресвете Богородице „Чајничка Красница“ иза које се налази икона св. Јована Крститеља. Када смо отпевали тропар и „Богородице Дјево“, свештеник нам је испричао о икони, старом храму из 15 века. и новом, у коме се икона налази. Добили смо уље из кандила чудотворне иконе, након чега смо се запутили у Требиње.
Дошавши у град камена и вина, уживали смо у лепом времену и мирној атмосфери. Смештени уз Стари град, недалеко од Саборног храма Преображења Господњег, могли смо да задовољимо и духовне и душевне потребе. Осећајући се као да смо се вратили неколико векова, обишли смо први Његошев споменик, који гледа на споменик Јована Дучића, дику Требиња. Иза њега се налази парк, за чију је лепоту и он сам задужен. Парк нас води право до саборног храма прелепе порте и необичног фрескописа. Целивали смо митру Св. Василија Острошког, као и многобројне честице моштију.
Када се долази у Требиње, не може да се не примети црква на врху брда, која као да представља принос Требиња Богу. На ово прелепо место сусрета Бога и народа дошли смо на недељну Литургију. Као што је и сам изглед обећавао, дошли смо на предивно Божије место, Нову Грачаницу. Прелеп поглед, умилно сунце, велики број младих и деце на Литургији, срдачност, отвореност и огромно гостољубље, учинили су да се осећамо као на самом Небу. Црква, грађена као трећа копија Косовске Грачанице, садржи и један стуб чија камена стопа из ње и потиче. Метох је манастира Тврдош. У цркви се налази и гроб Јована Дучића. Најдивнији утисак оставио је дечак Јован (5 година) који је био љубазан да нам отпева тропар свом заштитнику св. Јовану Крститељу. Старешина храма о. Драгиша Томић и ипођакон Милорад оставили су снажан утисак својим гостољубљем и пожртвованошћу.
Отац Драгиша је наставио пут са нама, водећи нас по херцеговачким светињама. Његова љубав према њима, морала је прећи и на нас.
Дошавши у манастир Завалу, нашли смо се на малој Светој Гори. Предиван каменити крај, испосница, монашки мир… Игуман Василије, јеромонах Петар и отац Драгиша оставили су диван траг у нама. Много смо тога лепог чули и научили о Херцеговини, Херцеговцима, биљкама, животу, па и занимљиве анегдоте црквене дечице.
Доћи у Херцеговину и невидети родно место св. Василија Острошког, незамисливо. Дакле, о. Драгиша нас је даље одвео у Мркоњиће. По предању, црква је изграђена на месту куће св. Василија. Темељи су нађени мало ниже од цркве, али археолошко истраживање још није почело, те се још не зна, да ли је то заиста могла бити кућа великог острошког и требињског светитеља. Поред цркве посвећене рођењу св. Василија налази се најстарије дрво у Херцеговини – кошћела (Celtis australis). У облику је крста.
Уследио је незаобилазни манастир Тврдош. Целивали смо свете иконе и руку св. Јелене Анжујске, саслушали историјат манастира, видели темеље и сишли у манастирску винарију. Манастир годишње производи 500 000 l вина. Има 6 аутохтоних сорти. За време дегустације имали смо част и радост да слушамо о. Драгишу, који је надахнуто говорио о хришћанском животу.
О. Драгиша и ипођакон Милорад су нас потом изненадили ручком у Грачаници, али ту није био крај. Ипођакон Милорад нас је одвео у још два женска манастира.
Петропавловски манастир је женски манастир надомак Требиња. Има две цркве, једну посвећену св. апостолу Петру, а другу св. ап. Павлу – која је некад била крстионица, чије смо темеље видели. Запевали смо Мајци Божијој, након чега нам је мати говорила о манастиру, па смо се упутили до последње светиње коју смо тај дан обишли.
У манастир Дужи, женски манастир, метох манастира Тврдош, стигли смо на повечерје. После молитве имали смо благослов да целивамо честицу Часног Крста и честицу моштију св. Нектарија Егинског. Мати и сестра су нас дивно дочекале и угостиле, без обзира на то што је већ пао мрак. У Требиње смо се вратили испуњени.
У понедељак смо имали прилику да обиђемо музеј у Старом граду, спремили се и пошли у манастир Острог. У овој великој светињи остали смо сат времена и запутили се ка Београду.
Последња светиња коју смо обишли је манастир Милешева. Напојивши се и на овом извору, наставили смо пут до наше цркве, одакле смо, стигавши у касне сате, уморни, али испуњени и пуни захвалности о. Бранку, пошли кућама.
Кристина Давидовић
